Intervju: glumac Dejan Stojoski
Da su „godine samo broj" i da „nikad nije kasno da se nešto uradi po prvi put" dokazao nam je i pokazao naš Deki svojom harizmom i energijom. Otac je dvoje dece, a opet u duši toliko mlad kao da je i sam dete. Nije ni znao koliko u sebi ima glumačkog talenta dok se nije oprobao u svojoj prvoj predstavi.
Upoznajte neverovatnog čoveka i velikog šmekera Dejana Stojoskog.
1. Predstavi se na sebi svojstven način.
- Ja sam Dejan Stojoski. Rođen sam 31. 08. 1978. u Beogradu. Otac sam dvoje dece, a inače jedinac. Zaposlen sam kao barista u kafiću „Café&Factory“, elekrotehničar elektronike i apsolvent koji već četiri godine nema kad da diplomira, ali uskoro ću…
2. Koliko dugo si zaljubljenik u glumu i kada si počeo da iskazuješ afinitete prema istoj?
- Nikada se ranije nisam bavio glumom kao takvom, mada sam, može se reći, imao dosta scena budući da sam bio član KUD-a “Abrašević“ preko dvadeset godina, te imam veliki broj koncerata iza sebe ili što bi igrači rekli „u nogama“… Kao igrač folklora na sceni je često bilo bitno iskazati razne situacije, emocije ili neki odnos, što je zahtevalo recimo i “prstohvat“ glume. Prve prave „igrane“ scene sam imao sada već davne 2001. godine, na daskama scene „Madlenianum", gde smo izveli dvodelni, tradicionalno-stilizovani koncert, nešto što do tada nije viđeno na ovim prostorima.
3. Kako si se pridružio Teatru „Ulica“?
- Član Teatra „Ulica“ sam nešto više od godinu dana, iako je osećaj koji (nadam se) delim sa ostatkom ansambla taj da se znamo mnogo duže, ili smo se bar dobro upoznali, a i iskoristili tih godinu dana za divne stvari. Počelo je krajnje slučajno (a možda i ne) i to tako što me je kolega s posla pozvao da se pridružim Teatru. Radili smo zajedno već neko vreme i eto, rekao bih da je on bio taj koji je u meni prepoznao nebrušeni dijamant, te ovim putem koristim priliku da izrazim svoju veliku zahvalnost Nikoli Kondžuloviću, mom vrlom saborcu na više frontova. I da . Veoma sam srećan i počastvovan što sam deo te vesele družine, tog razigranog čopora.
4. Koliko ti je značilo scensko iskustvo koje si imao sa folklorom pre Teatra „Ulica“ ?
- Kao sto sam već gore pomenuo, glumom se nisam bavio do dolaska u Teatar „Ulica“, ali sam scenu kao način ekspresije upoznao kao dugogodišnji igrač folklora. Iskreno, moram reći da sam skoro deset godina čekao da se ponovo popnem na scenu i, sada kao glumac, doživim svojevrsnu interakciju sa publikom koju samo te daske mogu da pruže, i taj jedinstveni osećaj ispunjenosti i svojevrsne uzvišenosti, gledajući i osećajući čiste i iskrene emocije na licima i u očima gledalaca nakon odigrane predstave.. Iako je umetnost različita, emocija te dotakne na isti način, isto izgleda i ima isti miris i ukus, i zvuči podjednako moćno. Naime, pre skoro deset godina sam kao igrač folklora „okačio opanke o klin“, što bi se reklo.
5. Na koji način si pripremao ulogu Direktora u predstavi „Kako ste?“?
- Iako je tekstopisac prvobitno zamislio da direktor škole bude čovek koji broji dane do penzije i kome je dosta škole, te gleda samo kako bi mu prošao dan, ja sam ga zamislio kao čoveka koji je tu više nekako postavljen nego što je stručan za tako nešto, naravno dosta mlađi, a kao čovek na funkciji, otprilike mu je jedino bitno da rezultati škole ne budu među najlošije ocenjenim od strane ljudi iznad njega, bez nekog naročitog odnosa prema obrazovanju dece ili njihovoj daljoj budućnosti. Jedan nekompetentan čovek koji svojim vikanjem i bezrazložnom nervozom pokušava baš to da sakrije, baš kao sto je to slučaj kod nas generalno.
6. Na koji način si pripremao ulogu Srbe u predstavi „Tamo negde u centru sveta gde nas nema više“?
- Uloga Srbe nije bila planirana za mene, na prvoj čitajućoj probi sam bio novinar, čini mi se Srbin, ali nekako se desilo da sam na jednoj od sledećih proba dobio zadatak da čitam Srbu i to je, izgleda, zvučalo dobro pa je tako i ostalo. Doduše, moram reći da je i činjenica da sam bio savremenik događaja opisanih u predstavi te sam kao stariji i iskusniji tu ulogu nekako drugačije prikazao.
Srba kao lik je spoj mnogih takvih koje sam imao prilike da upoznam, neke i lično, a neke putem televizije. U odnosu na moju ulogu direktora, dosta zahtevnija, ali samim tim nekako i zahvalnija uloga, jer imaš prilike da više toga pokažeš. Naravno, kao i u ulozi direktora, svaka predstava je prilika da se lik koga igrate još nekako poboljša i što bolje predstavi i odigra.
7. Kako je na tebe uticao rad na dečijoj predstavi?
- Neverovatno iskustvo, meni do tada nepoznato. Prvo pitanje koje mi je Kaća postavila u vezi sa predstavom „Tri zlatne vlasi“ bilo je: „Da li bi želeo da igraš u dečijoj predstavi?“, a takođe prvo pitanje Kodžulovića u vezi sa Teatrom bilo je: „Da li bi želeo da dođeš i glumiš sa nama?“.
Odgovor na oba pitanja, u trenutku kada su postavljena, bio je: „DAAAA, ali kada ja to da uradim? Gde da nađem vremena u životu za tako nešto?“.
Zanimljivo je da je i njen i njegov odgovor, u datim trenucima bio: „Ma nema tu mnogo, samo par scena“. Kao i: „Ja mislim da bi se ti tu baš snašao.“ Sva sreća da sam pristao. Oba puta. A uživanje je sve veće i veće.
8. Ko ili šta bi bio na jedan dan?
- Kada bih morao da biram verovatno bih pogrešno izabrao, ali ne bih imao nikakav problem da to opet budem ja, samo jedno dve i po decenije mlađi.
9. Uloga koja te najviše ispunjava?
- Iskreno, previše malo uloga imam da bih imao omiljenu tako da obožavam ove koje trenutno igram, ali moram priznati da je dečija predstava nešto stvarno posebno, kad vas zapljusne ta dečija iskrenost i čista emocija osećaj je neverovatan. Naravno, poseban mi je osećaj bio i zbog toga što su me i moji klinci gledali.