Naše misli

Moj plavi dečače

Teodora Barać 26 Sep

Godine smo dali za sve ovo, a vidi nas sad, bežimo kao da se bojimo. Od zelenila tvojih očiju ja sam najveću snagu crpela, zbog njih sam disala. Nikad zaista njihovu lepotu nisam cenila, nije me bilo briga sto pate dok ja gradim svoje, gradim i ne stajem pohlepno, ne shvatajući da bez njih umirem. Bile su uvek perfektno čiste kao rođene da žive zauvek, a ja rođena prljava samo sam ih zaslepljivala. Za moj vazduh one su se borile dok sam ja gazila sve sto su pružale. Gazila njihov ponos, njihov prkos, njihovu lepotu, daljinu, večnost - gazila svojom sebičnošću, svojom najvećom nesrećom svojom ljudskošću. Stalno sam ih kopala, kao da želim da patiš, da te boli, kao da te mrzim, ti si stalno zarastao. Sada je u njima puno gneva, sad me plaše, sad me ubijaju. Da li sam zaista toliko loša bila? Želim da ih ne daš, želim da se čuvaš, bez tog zelenila ja sam mrtva (oči zelene predstavljaju travu, biljke, šume, zato navodim kopanje, gaženje, građenje tj. uništavanje, vazduh..).
Sećam se svojih haosa, svojih sitnih i krupnih nesreća, secam se tvoje plave kose i mira koja predstavlja. Volela sam njen miris, njenu čistoću, volela sam život koji daju tvojim očima. Noćima bih ti je dirala. Divila se njenoj lepoti, njenoj lepršavosti i njenoj mirnoći. Nekad bih imala osećaj da nema kraja, da je preduga, puna divnih talasa. Mogla sam da plovim kroz nju, da maštam u njoj... Ali ja sam bila otrovna, nisam marila, misleći da će večito rasti nova, da će svaki otrov izdržati. Rukama prljavim od materijalizma tako oštećenu sam je dodatno prljala, ne primećujući njeno opadanje, njeno gubljenje boje, njenu smrt. Prestala sam da je negujem, oduzela sam ti pravo i da se boriš. Tako si je voleo, tako smo je voleli. Ja sam, ne znam kako i ne znam kada, postala tiranin, mrsila sam je, uništavala, čupala. Počela je da smrdi, izgubila je boju, a ja nisam shvatala...
Sad si pun gneva, sad si kao ja otrovan, sad me ubijaš, a ja opet želim u njenim talasima da uživam, bez nje, ja sam mrtva plava kosa je voda, otrov i materijalizam fabrike koje uništavaju, na kraju i ona postaje otrovna, kao što i jeste.
Bila sam mračna, tamna, a ti nisi nikad stajao, nikad dovoljno svetla u moj život nisi uneo da bih ja to cenila. Zaboravila sam šta znaci mrak, večni mrak jer si ti sve okretao samo da bi me svetlo dodirivalo. Nikad te nisam pitala da li si umoran, iscrpljen, kao da je to tvoja jedina uloga. Nikad obzirna, nikad zahvalna, uništavala sam te, tražeći neki drugi svet, neki bolji, pametniji, eksperimentisala sam našim svetom i zauvek te oštetila. Znali smo koliko je svetlo vazno, ali samo ti si znao da moj mrak sačuvaš, balansirao si, molio me da čujem, a ja sam okretala glavu, nije mi bilo briga za svetlo, za tamu... Sada si pun gneva, sada si oštećen, sada me svetlost ubija, a mrak proždire. Želim da se čuvaš, želim da me čuvaš, bez tvoje zaštite ja sam mrtva ozonski omotač, pomeranje njegovo je zapravo okretanje zemlje oko sunca, balans između noći i dana i naše uništavanje zbog raznih naučnih napredovanja.
Znao si da mi toplota znači, kao da ti je srce samo zato kucalo, telo mi je tvoje toplotu pružalo zbog koje sam mogla i najgore zime da preživim, a ja sam pogana. Ja sam svaku varnicu za rat koristila. Želeo si da smiriš, trpeo moja ludila, a ja sam volela da budem luda, da ratujem, da palim, da uništavam. Toplinu koju si mi dao da preživim ja sam na tebi koristila, goreo si, bio pun opekotina samo da bih ja svoje bitke vodila. Tako si se lako oporavljao da mi više nisi bio važan, preživećeš ti. Ali sada si pun gneva, sad će me tvoja eksplozija spaliti, ubiti i ti ćeš možda i preživeti, ali ja sam samo čovek ovo je vatra, ratovi, spaljivanje zemlje.
I sada bežimo, kao da se bojimo, kao da smo morali da se branimo. Sve što smo godinama gradili bio si moja inspiracija za umetnost, bila sam tvoj beg od samoće. Naterala sam te da me zamrziš, da od tebe pobegnem, da se mene rešiš.

planeti Zemlji

moj-plavi-decace.jpg

Pročitajte još:

Beskraj

I papir je lutrija

Žila

Moj plavi dečače

Svi naši radovi