Marija Mijajlović 08.09.2019.

Premijera nove predstave Teatra ,,Ulica” je već zakazana za oktobar. Probe su uveliko u toku, te sam popričala sa našom dragom režiserkom o procesu rada, kao i o samoj temi projekta.

Katarina Jovanović je režirala i prethodna dva projekta „Da ti kažem” i „Kako ste”, a zbog velikog uspeha obe predstave, dalji rad u Teatru je nastavljen istim tempom. Katarina je bila otvorena za razgovor i vrlo srdačno odgovorila na sva pitanja o svom radu na novoj predstavi.

1. Kako je nastala ideja o projektu?

- Ideja je nastala pre par meseci. Kao i naše prethodne dve predstave, ovaj tekst je napisao dramaturg Novak Puletić odavno, i samo je bilo pitanje trenutka kad će ga predložiti i kad ćemo početi sa realizacijom. Zbog zanimljive teme i samog teksta odlučili smo da projekat uradimo sada i tako otvorimo novu sezonu. Tekst me je vrlo emotivno pogodio pri prvom čitanju, tako da ne mogu ni da pretpostavim kako će tek publika reagovati na ovako jaku pouku.

2. Zašto predstava nosi taj naslov?

- Naslov predstave je vrlo kompleksan. Nisam dugo mogla da ga zapamtim. Dakle, „Tamo negde u centru sveta gde nas nema više, priča o njoj i njemu”. To je pun naziv predstave i govori nam toliko da prosto može lako da se pretpostavi koja je glavna tema.U naslovu se vidi šta ovaj komad znači piscu, koliko duboko ide u duše glumaca i koliko može da dopre do publike. Moja prva misao je da je predug, ali s druge strane, tako čudan naslov je nešto što me je privuklo da se bavim njime od početka vrlo temeljno.

3. Zašto je baš Brodarevo mesto zbivanja?

- Brodarevo iz naše priče je fiktivno mesto gde postoje tri nacije. U realnosti, Brodarevo je mesto u kom žive ljudi pravoslavne I muslimanske veroispovesti tj. Srbi i Bošnjaci.

4. Zašto je tema baš rat u Jugoslaviji ?

- Novak i ja smatramo da su pozorište i umetnost usko povezani sa životom, tako da može da se uči iz predstava. Zato se po treći put bavimo temom za koju smatramo da može da se čuje i da probudi u ljudima određene smernice. Nismo bili lično svedoci i ne znamo kako je bilo, ali znamo kako ne želimo da bude. I borimo se za to. Borimo se sa željom da pokažemo ljudima da svet može da bude lepo mesto. Samo je dovoljno da se malo potrudimo.

5. Kako se realizuju probe?

- Svake subote i nedelje se pravi raspored. To mi je najteži deo posla jer moram da uklopim 18 ljudi tako da svima odgovara. Kada dođe ponedeljak i prestanem da mislim o rasporedu narednih nedelju dana, počinje magija. Radimo pojedinačne scene ili ih spajamo, ali me veoma raduje činjenica da ljudi koji nemaju probe taj dan svojom voljom dolaze i gledaju svoje kolege i pomažu dajući im konstruktivni savet. Za sada se igramo baveći se suštinom teksta i likova, improvizujemo. Smatram da moji glumci prvenstveno moraju da upoznaju živote svojih likova i osete ih da bi mogli dublje da se bave glumom, mizanscenom, dikcijom i ostalim segmentima rada. Takođe me raduje to što u našem Teatru niko nema problem sa takozvanim „malim ulogama” nego se svi podjednakom ozbiljnošću bave svojim ulogama. Tek smo na početku, a već smo dobili mnogo zaključakai i itekako sam uzbuđena zbog daljeg rada.

6. Kako glumci pristupaju liku?

- Za početak su naučili tekst do te mere da ga znaju u svako doba dana ili noći. Prvenstveno smo se bavili smislom tih rečenica, a onda smo počeli da vežbamo promišljanje istih. Vrlo je važno da glumac misli ono što govori i da izgovara to sa smislom. Pozorište je živo - i glumci moraju biti. Počeli smo vrlo brzo da postavljamo scene u prostoru, da radimo deo po deo, pa celine, pa opet vraćamo na delove. Novaku i meni je vrlo važno da se oni dobro osećaju dok rade. Par proba smo se služili tehnikom meditacije i buđenjem iskustva koje treba da dožive na sceni. Radili smo likove po modelu životinja i menjali smo uloge među glumcima da bi osetili datu situaciju. Moram da kažem da su im određene stvari jasnije i lakše. To je vrlo zanimljiv proces dolaženja do dramskih likova. Ne igramo se drame. Oni to zaista dožive i igraju.

7. Na koji način ti, kao režiser, pristupaš radu na predstavi sa ovakvom temom?

- Jao, ovo je vrlo teško pitanje. Ja želim da prenesem temu rata i šta on donosi kroz obične ljude koji su to preživeli i doživeli, a ne kroz politiku ili nacionalnost. Cela ekipa se dosta zanima i istražuje ovu temu, tako da svako ima drugačije viđenje čitave situacije- raspada Jugoslavije i rata u Bosni. Važno je da svi imamo isti cilj, a to je da mi, kao mladi ljudi, propagiramo mir i bolji svet, sijamo svetlošću koja može da obasja i pobedi mrak rata. Ja kao reditelj ne osuđujem nikoga. Svesna sam da su ljudi bili uplašeni i borili se za svoj život, ali smatram da je moguće da svako ima svetlost u sebi, samo je potrebno da je pronađe, oseti i zadrži. To je moja i Novakova ideja koju naši glumci osećaju i zato očekujem da će ova predstava uspeti da dirne bar deo publike.

8. Da li imate pomoć ili podršku stručnjaka iz različitih oblasti, obzirom da se tema tiče čitave nacije?

- Za sad sam razgovarala samo sa istoričarem 20. veka koji mi je ukazao na neke istorijske činjenice koje su nam promakle. Sve ostalo je, uglavnom, pravljeno po principu iskustva običnih ljudi, jer se ljudi iz naših okruženja sećaju tih događaja i daju nam svoje perspektive priče. Mi pričamo iz naroda, iz naših roditelja i njihovih roditelja, i hoćemo da ta poruka ostane našim potomcima. Zato se ne raspitujemo o životu kod stručnjaka nego u činjenicama. A život pričaju ljudi.

9. Da li se likovi iz predstave poistovećuju sa nekim stvarnim likovima? Fatiha i Nenad?

- Mislim da u dosadašnjem radu glumci razumeju likove. Razumeju njihove odluke i postupke. Pogotovo njih devetoro koji igraju Fatihu, Nenada i Jovana. Primetila sam da im je prezanimljivo da gledaju jedni druge i kopiraju pokrete ili navike da bi napravili potpune likove u periodu od 12 godina odrastanja. Nisam sigurna koliko se mogu poistovetiti sa likovima, jer su dovoljno mladi da nisu mogli da osete takvu vrstu rata, a odrastali smo u vremenu ravnopravnosti veroispovesti, rase i nacionalnosti. Možda mi je štaviše i drago što sami u sebi bude određena iskustva, emocije i niz uzora na saosećaj na sam rat. Glumac ne može imati sva iskustva, ima samo svoja i iz njih crpi inspiraciju.

10. Koju pouku predstava nosi?

- Mir, ljubav, prijateljstvo, bolji svet.

11. Po tvom mišljenju, u kojoj meri se danas osećaju posledice tog istog rata?

- Ne mogu ni da pretpostavim. Posledice rata su uvek prisutne vrlo duboko u ljudima i tu se kriju. Imam osećaj da one mogu da izlete i eksplodiraju svakog časa i tako dovedu do novih sukoba ukoliko se ne pomirimo sa tim i oprostimo jedni drugima. Dokle god se vraćamo na prošlost i ne učimo iz nje mislim da nemamo baš najsvetliji put. Ne treba da se zaboravi, treba da se oprosti i krene dalje poučeni tim iskustvom.