Život je lep (1985) – kada autorov bes pojede film

Znate onaj osećaj kada neka Slavica kaže “Ko razume – shvatiće!”, s uverenjem da je rekla nešto duboko, dok zapravo samo parafrazira opšta mesta? Upravo takav osećaj sam imao dok sam gledao “Život je lep” Bore Draškovića. Film koji pokušava da bude proročki, a zapravo podseća na slavsku jadikovku o propasti društva.

Prvo što privlači pažnju jeste čista slika i paleta boja – neuobičajeno za domaću produkciju tog vremena. Ali, čim se fokusirate na sadržaj, počinje konfuzija. Film je pretrpan epizodnim likovima koji dolaze i odlaze bez dubljeg smisla, ne doprinose radnji već su samo usputna društvena kritika.

Osnovna premisa ima potencijal: pokvareni voz primorava grupu putnika da se sklone u kafanu dok čekaju popravku. Sjajna metafora za zapeo sistem, državu koja se klima i ljude zaglavljene u vremenu i prostoru. Međutim, Drašković ne uspeva da iz te metafore izvuče novu perspektivu. Umesto toga, dobijamo niz površnih komentara o korupciji, apatiji i moralnoj impotentnosti – stvari koje su bile jasne još šezdesetih u “Filosofiji palanke”.

Jedan od problematičnih aspekta filma je opsesivno praćenje lika koga igra Rade Šerbedžija. Gotovo neprestano je u kadru – često bez ikakvog razloga. Nije u svakom momentu jasno da li je on protagonista, posmatrač, simbol, ili samo maskota autorove frustracije. Ti kadrovi ne donose nikakvu dubinu, već deluju prisilno, haotično, a nekad i montažerski nevešto.

Celokupan film deluje kao da je proistekao iz autorove frustracije, a ne iz stvarne umetničke potrebe. Nema u njemu celovitosti ni dosledne simbolike. Umesto estetske vrednosti ili nove perspektive, ostaje bes, ali ne onaj koji poziva na akciju i koji je konstruktivan već na onaj koji je negativan.

Ako volite jasnu dramaturgiju, smislen simbolizam ili poruku – ovo nije film za vas. Ali ako vas zanima kakav je bio mentalni pejzaž pred raspad Jugoslavije, i kako se osećaj beznađa može pretvoriti u umetnički haos, možda ćete želeti da ga pogledate ko društveno svedočanstvo, pre nego kvalitetan filmski sadržaj.


Za sajt Teatra Ulica, Uroš Savurdić.