Snaga monodrame "Kriv(a)" - unutrašnja borba kao javna ispovest

Kada govorimo o angažovanosti i temama koje bi trebalo da obrađuju umetnička dela, onda sa zadovoljstvom možemo izdvojiti monodramu naše Milice Đuričković, koja nosi naziv “Kriv(a)".

Milica je dugo radila na svojoj monodrami, a kako je govorila, proces je bio dug, isrcrpan, pun nedoumica, strahova, odustajanja, ali i ustajanja i sve to da bismo na kraju dobili pravo bogatstvo, upakovano u pozorišnu predstavu. Pored svojih glumačkih angažmana, mentorstva u školi glume i vođenja škole glume u Teatru Ulica, naša Milica je uspela da donese publici neverovatnu priču, na sebi svojstven, neprikosnoveni način.

Monodrama „Kriv(a)” predstavlja snažnu, intimnu i društveno angažovanu pozorišnu ispovest koja preispituje pojam lične, kolektivne i nametnute krivice.
Sam naslov uvodi centralni motiv predstave: dimenziju odgovornosti. Da li je žena kriva zato što je govorila? Zato što je ćutala? Zato što je otišla ili ostala? Ili je, zapravo, kriv sistem koji oblikuje njene izbore i unapred određuje presudu?
Kroz formu monodrame, Milica preuzima niz identiteta: žene, majke, ćerke, partnerke, ali i glas društva koje sudi. Minimalistička scenska postavka dodatno naglašava emotivnu ogoljenost lika, dok tekst izvrsno balansira između ironije i ranjivosti, intime i javne optužbe. Publika ne ostaje pasivni posmatrač, već postaje svedok, ali i potencijalni sudija, čime se briše granica između scene i gledališta.
„Kriv(a)” otvara pitanja nasilja, društvenih očekivanja i patrijarhalnih obrazaca koji oblikuju žensko iskustvo.
“Kriv(a)” ne nudi jednostavne odgovore, već insistira na suočavanju sa sopstvenim stavovima, predrasudama i tišinama.

„Kriv(a)” ostaje kao snažan podsetnik da je najveća borba često unutrašnja borba između onoga što jesmo i onoga što nam je rečeno da moramo biti.