Ako bih nekad morao što kraće opisati umetnost, do najsitnijih crta, toliko kratko da stane tek u jednu reč, onda bi to bila ,,nostalgija". Prosto samo ,,nostalgija". Nostalgija za prošlim vremenom, prošlim trenutkom, za prošlim osećanjem trenutka koje se u trenu desilo ili izrodilo, trenutak u kom otploviš očima umetnosti, i ne vidiš ništa oko sebe, već osećaš. A onda samo nestane, prođe, i ne možeš a da ne razmišljaš potom, ali čvrsto ostane tu negde da natera da nastaviš da gradiš ideju koja je samo prošla kroz te, koja ti je na trenutak dala neopisivo blagostanje. I za kraj, ostavila nešto poput ,,zadatka" ili čak ,,dužnosti", koju ti prihvatiš širom raširenih ruku srca, da bi to nešto stvorio, napisao, ili bar pokušao da ispričaš i podeliš sa drugima. Zato smatram da će umetnost uvek biti tu negde i živeti kroz dela onih kojima je dala nešto tako malo, a tako veliko od sebe.