U čemu se ogleda vrednost neke stvari? Na osnovu čega se to određuje? Da li za svakog ista stvar ima istu vrednost? Ta i slična pitanja mi se vrte u glavi već par dana, a jedna jedina slika mi se vrti pred očima.

Pre nekoliko dana hodajući ulicom u jednom momentu začula sam dugačak i uzastopni zvuk rafala dečijeg pištolja. Poznati zvuk „Fire” vratio me na detinjstvo i sećanje kako sam taj zvuk baš često mogla da čujem u vrtiću ili na ulici dok se igram. Dok sam tako prebirala po svojim sećanjima pogledala sam na kraj ulice odakle je zvuk dopirao i videla dva dečaka kako se igraju pištoljima i jure oko majke, a ona usresređeno traži po kontejneru prebira otpatke hrane, možda poneki korisni komad odeće ili bilo šta što bi mogla da upotrebi, a eto tu ga je neko bacio.

Mene lično je to jako pogodilo, jer ta slika me konstantno proganja i kao da mi savest ne miruje. Ti dečaci su toliko bili srećni i uzbuđeni zbog ta dva pištolja, a iste te pištolje neko je bacio u kontenjer. A zašto? Zato što više ne vidi vrednost tog predmeta. Nekom dečaku to je sad samo dosadni komad plastike, dok za nekog drugog, iako je možda pohaban, ima najveću vrednost na svetu.

Setila sam se kolike gomile odeće sam bacila samo zato što su mi te stvari postale monotone i nisam više želela da ih oblačim. Bez obzira koliko sam prethodno platila tu stvar, nikada se ne bih setila koliko sam svaki put bila srećna kada kupim svaki taj komad odeće, a onda ga tek tako nakon određenog perioda izgustiram i bacim u kantu. Verujem da su se mnoge devojke radovale svakoj mojoj bačenoj haljini, koliko oni dečaci plastičnim pištoljima.

Nemamo odnos prema različitim vrednostima. Ista stvar ima u svakim očima drugačiju vrednost. Neko pregazi bezbroj bara u toku dana da bi došao u radnju i kupio Rolex sat koji ima ogromnu vrednost, dok nekom drugom žednom čoveku više vredi svaka kap pregažene bare nego taj sat. Ovo vidim kao socijalni problem i želela bih da svi malo više razmislimo na tu temu.