Sofija Đurić 02.03.2019.

Moraš da znaš

da volim jutro i kafu sa mlekom,

i da mi noć budi i telo i delo,

i ne spavam jer sanjam

i jer ne volim da spavam.

Moraš da znaš da čekam

kućicu sa dvorištem

i ruže i božure

i da me je tata naučio

da napravim stolice i stolove

i pesme i lomove,

i da prispojim žice,

zamenim sijalice,

koristim burgiju i šrafciger

i da volim da popravljam i

smišljam načine.

I da me je sestra naučila strpljenju.

I da strpljenje poseduje mene.

Moraš da znaš

da nikad ne ćutim

iako ne govorim često,

iako mi kažu da mnogo trpim,

ja pokažem više

nego što reči želim da crpim.

Moraš da znaš

da ne verujem,

i da verujem najčvršće,

jer su po mojoj koži tetovirali zlo,

i da sam uvek spremna

i da nikad nisam

da se ponovi sve to.

I znaj kako mi je mama

objasnila šta znači bezuslovno,

nije bilo

ako budeš ovo - onda imaš ono.

Dala mi je sve.

A stric mi je govorio “Idi, to nije sve.”

I prosto moraš da znaš

da mi je deda vojnik, po profesiji

rekao da za pravu ljubav

treba najviše truda.

I da on za nju nije imao muda.

Znaj i kako mi je lepo

ako mi spustiš prozor od auta

i zapalim jednu u sumrak

dok u retrovizoru posmatram

ono od čega odlazim.

i kako je samo lepo

što mi pramenovi kose miluju vrat,

i da volim što je vetar

večeras nežan kao ja.

Moraš da znaš,

ovo baš moraš da znaš,

da mi se život dešava,

a ja samo biram

da biram

dobro

i toplo

i sreći da sam lopov.

A lopov dela u tišini,

sam

i po mraku.

Budi mi prijatelj pre svega;

pokušaj da čuješ

kako kradem od tebe

tugu ove pesme lako.