Intervju- Luka Novaković

Kategorija: Intervju | Autor: Marija Mijajlović | Objavljen: 15 May 2020

Po struci medicinski tehničar i radi na kardiološkoj hirurgiji. Talentovan za pisanje i zato je ušao u Teatar "Ulica" kao tekstopisac sa scenarijom za svoju predstavu, a ipak je, iskoristivši svoj talenat za glumu, prvo postao glumac u jednoj predstavi. No, uskoro ćemo videti na sceni predstavu koju je on napisao.
Upoznajte Luku Novakovića.

1. Predstavi se na sebi svojstven način.
Zdravo, ja sam Luka Novaković!

2. Zašto umetnost?
Umetnost je jedan od načina da se priča o svakodnevnim stvarima koje nas muče, kako nas kao grupu ljudi tako i kao pojedince. Umetnost nudi rešenje za probleme ili nas tera da o tim rešenjima razmišljamo. Estetika, mudre misli, kreativnost, talenat i društvena aktivnost su stvari koje čine umetnost i svaka od njih me privlači i drži me uz nju.

3. Od kad se baviš glumom i šta si do sad radio?
Pola svog života sam proveo na sceni. Što u srednjoj i osnovnoj školi, što u nekim školicama glume gde smo se igrali i družili. Bio sam konzument jako dugo i pre dve i po godine sam rešio da počnem da se bavim glumom u sklopu jednog amaterskog pozorišta. Igrao sam u predstavi „Zatvorski bluz“ u Teatru „Pet“, neke amaterske predstave u sklopu jednog Obrenovačkog pozorišta i jedna uloga na koju sam posebno ponosan jeste uloga u filmu „Puding”. To je uloga koja mi je promenila pogled na ovaj svet i oplemenila me zbog rada sa posebnim ljudima.

4. Šta za tebe predstavlja Teatar „Ulica“?
Mesto gde mogu u potpunosti da oslobodim svoju kreativnost, gde možes da budeš svoj. Tu ti ljudi bezuslovno pomažu oko svakog segmenta života. Zajedno prolazimo kroz sve trenutke na probama, družimo se, stvaramo, šalimo se, plačemo zajedno. Jednom rečju - porodica.

5. Kako doživljavaš svoju ulogu u predstavi „Tamo negde u centru sveta gde nas nema više, priča o njoj i njemu“?
Uh jedna nesvakidašnja uloga. Ljudi kada počnu da glume i kada dobiju tekst očekuju da će imati određeni dijalog ili neki monolog. Ova uloga nije imala taj slučaj. Kratke, brze, jake rečenice koje se smenjuju zajedno sa replikama mojih kolega, sa jakom porukom. Mala uloga koja nosi dinamiku cele predstave. Svi igraju kako novinari sviraju. Koliko je uloga mala toliko je bila i teža za spremanje.

6. U kakvoj ulozi bi voleo da se oprobaš?
Uuuu to je jako dobro pitanje! Životni san mi je da igram jedan od najvećih svetskih klasika, a to je predstava „Ričard III“ i to naslovnu ulogu. Neverovatan izazov, igrati najvećeg zlotvora, ali toliko inteligentan, šarmantan i intrigantan lik da ga je nemoguće ne voleti.

7. Gde nalaziš inspiraciju za pisanje?
Pa zavisi. Inspiraciju za tekst koji se sada radi u sklopu Teatra sam našao u okruženju. Priča jedne devojke koja je bila inspiracija za pisanje teksta. Inspiracija dolazi na različite načine. Nekada samo dođe, sine ti i sve ide kao podmazano, a nekad moraš da mozgaš, pišeš, brišeš, pa pišeš, pa opet brišeš, ali na kraju je i stigneš nekako. Sve zavisi od trenutka i od tvog trenutnog mentalnog stanja.

8. Šta je tvoj najveći san?
Definitivno bavljenje svakim delom pozorišta je moj san. Švajcarski sat pun malih karika, a svaka je podjednako važna za celinu. Život u pozorištu je moj san.

9. Knjiga koja je ostavila najveći utisak na tebe?
To je definitivno „Vreme smrti“ Dobrice Ćosića.