NAŠI NOVOSADSKI BRUCOŠI

Naši dragi Danica, Milana, Lena i Nikola postali su brucoši na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, smer gluma. Kako bismo saznali njihove prve utiske o studiranju, uradili smo intervju sa njima. Zanimalo nas je kako se snalaze u novom okruženju, šta ih je iznenadilo, da li se desila prva klasna pijanka i naravno, da li su zaboravili Beograd.

Kakvi su vaši utisci o prvim nedeljama studiranja?

Danica Marinković: Baš lepo ide. Svaki predmet ima neke svoje prednosti i sve mi je zanimljivo, naporno je ali i zabavno, bas je dobar izazov.
Milana Vujović: Prve nedelje su odlično protekle. Vreme nekako u isto vreme prolazi brzo ali i veoma sporo. Lepo se družimo, lepo radimo i zabavljamo se. Profesori su odlični! Stariji studenti su nas baš lepo prihvatili i polako se sa svima upoznajemo.
Lena Trifunović: Utisci o prvim nedeljama studiranja su krajnje pozitivni. Što se glume tiče, trenutno se više bavimo rediteljskim zadacima. Imamo da režiramo scene u okviru pesmica za decu, jedni drugima igramo, dobijamo indikacije, malo nam je super, malo lupamo glavom o zid, malo smo kreativni, malo ne znamo šta radimo uopšte, dokle smo stigli i tako u krug. Al sve je to proces, pa polako osvešćujem šta on podrazumeva. Profesor kaže da je sad ceo akcenat na budjenju mašte jer se bez toga ne može dalje. Dosta mi prija takav početak rada. Što se tiče ostalih predmeta i profesora, jako sam zadovoljna. Svi su opušteni i mogu da budem slobodna pred svima. Iznenadila sam samu sebe na predmetima koji obuhvataju telesnu angažovanost. Očekivala sam od sebe dosta manje fizičke spremnosti i snage. Ali srećom, nisam loša :)
Nikola Milanović: Studije za sad nisu ono što sam očekivao, ali su ono čemu sam se nadao. A to je rad, rad, rad, rad… Mislim da nikada pre nisam bio više umoran.Trenutno me nerviraju fizički predmeti, ali dajem sve od sebe, i nastaviću da dajem i više od 100% da mi to ne bi predstavljalo bilo kakvu brigu u budućnosti. Na žalost se ne peva na tehnici glasa u prvom semestru, ali dobro, ko čeka taj i dočeka… Na glumi je zanimljivo, sve radimo kroz neku igru i koristimo puno mašte. Generalno se bavimo buđenjem mašte i aktiviranjem našeg tela, i svaki predmet se fokusira na to. I to je proces Bogami…Tačno se vidi šta profesori žele od nas. Pohvalio bih posvećenost profesora takođe! Što se tiče klase, lepo se slažemo, samo što je meni malo teže da repliciram energiju i entuzijazam većine, ali dobro i to će da se slegne na svoje.


Šta vas je najviše oduševilo u Novom Sadu?

Danica Marinković: Ima neku lepu arhitekturu, dogadjaje i kulturu.
Milana Vujović: Jako mi prija atmosfera Novog Sada, lepo jedem, lepo pijem, lepo šetam, tako da je prvi utisak odličan!
Lena Trifunović: U Novom Sadu me je najviše oduševio kraj u kom živim, nedaleko od Akademije. Sve nam je blizu, prodavnice na svakom koraku, do barova u koje izlazimo nam treba ukupno 5 minuta, do Akademije još manje, do prvih komšija/drugara takodje…Prija mi ta blizina i što je samim tim sve dosta opuštenije. Nisam do sad osetila nikakav vid gužve i haosa u ovom gradu. Miran je, a istovremeno mladalački i lep. Nikada nije dosadno. Što je najvažnije, Novi Sad mi pruža osećaj pripadnosti.
Nikola Milanović: Ništa me za sad nije oduševilo što se grada tiče, ali me je iznenadilo koliko je sve blizu. Sviđa mi se jako što je grad ravan! Malo predah od beogradskih krivudavih ulica hahahaha.

Da li se desila prva klasna pijanka?

Danica: Što kaze Milana, desilo se vise, lepo se druzimo, idemo jedni kod drugih, svi su na neki svoj nacin dobri, svako ima neke lepe vrline i ideje.
Milana: ⁠Ahahahahah apsolutno, više puta zapravo.
Lena: Deeesila se prva klasna pijanka! Posle svake osetim da kao ljudi postajemo bliži.
Nikola: ⁠Jeste desila se, s tim što sam se ja napio u prvom klasnom izlasku, dok se ostatak napio u toj “pijanci”.

Da li ste zaboravili kako izgleda Beograd?

Danica: Nikako, bas mi nedostaje.
Milana: Nedostaje mi Beograd u nekom smislu, ali se ovde super snalazimo tako da taj osećaj, barem u mom slučaju, polako već slabi.
Lena: Nisam zaboravila kako izgleda Beograd. Mislim na njega često, ali ne osećam da mi nedostaje, koliko god volela taj grad.
Nikola: ⁠Naravno da nisam. To je moj dom i uvek će ostati. Moram priznati da mi nedostaje. I grad, i roditelji i prijatelji i Dorćol i moj deo Dunava, pored kog sam odrastao. Zato se i trudim da svaki vikend dođem, pa čak iako sam tu dan i po.

Šta biste rekli sebi u onoj noći pre prijemnog?

Danica: Nista sto vec nisam, da ce biti kako bude, da dam sve od sebe, da se opustim jer znam da sam odradila sve sto sam mogla i da cu svakako naci nacin da se ovim bavim, sa ili bez akademije.
Milana: Sebi bih rekla da pratim svoj osećaj i opustim se, jer je tako ishod mnogo bolji nego kada se zaglavim u vrtlogu misli i nesigurnosti.
Lena: Drago mi je da u noći pre prijemnog nisam znala kako će se sve završiti jer bih u tom slučaju i pod tim pritiskom sigurno uspela da odmognem sebi na bilo koji način. Ali eto, rekla bih da sutra ujutru dam sve od sebe i da sreća prati hrabre.
Nikola: ⁠Ne bih apsolutno ništa rekao sebi noć pred prijemni. Mislim da su se u mom slučaju kockice složile baš onako kako treba, i zato ništa ne bih menjao!