Intervju- Katarina Jovanović

Kategorija: Intervju | Autor: Marija Mijajlović | Objavljen: 29 Novembar 2020

Devojka koja može sve i stiže sve, ima rešenje za sve, ide izvan svih granica, otvara sva vrata i ništa joj nije teško. Devojka sa velikim ambicijama, snagom, energijom, harizmom, puna kreativnosti i ideja, uvek spremna na borbu... Ovako može da se nabraja nekoliko dana i opet ne bi mogle da se nabroje sve osobine Katarine Jovanović.

Producent, režiser, glumica, pevačica, Novakov pomoćnik, motor Teatra Ulice, su Katarinine funkcije.

Ova neverovatna devojka pleni svojom pojavom i svima je jasno, već na prvi pogled, da gledaju u jednu lavicu vrednu velikog poštovanja.

Dakle, upoznajte Kaću.

1. Predstavi se na sebi svojstven način.
- Hm... Ne znam iskreno, ne volim da pišem o sebi. Ali ukratko, radna, ambiciozna, nenormalna i spremna da ostvari svaki svoj san.

2. Obzirom da si diplomirana glumica, kada si zavolela glumu?
- Od četvrte godine sam u pozorištancu Puž kao Brankov „pužić“. Sada sam tamo Brankova „pužina“. Tamo sam osigrala svoje prve uloge i zavolela sve što se tiče pozorišta i glume. Onda sam u MAB studiju kod Mike Aleksića naučila mnogo o slikarstvu, vajarstvu, filmu, filozofiji, životu i tako zavolela umetnost kao celinu.

3. Kako si postala režišerka predstava i producent Teatra Ulica?
- Pozvana sam u projekat „Da ti kažem“ kao reditelj, proces je bio predivan, pa se onda isto to desilo sa predstavom „Kako ste?“, a prosto sam vremenom sama odlučila da se isprobam u produkciji. U dogovoru sa svojim kolegama iz upravnog odbora postala sam producent. Preteško je kombinovati sve obaveze sa tim, ali je to nešto u čemu uživam. Predstava „Centar sveta“, kao joj mi tepamo, je moj najteži projekat do sad, ali i najveći, i mislim da je odlično prošao. Ponosna sam na sve svoje glumce i saradnike jer bez rada i truda svih nas Teatar Ulica ne bi bio to što jeste.

4. Koliko dugo si član Teatra Ulica?
- Ja sam jedna od osnivača. Zvanično sam član već skoro godinu i po dana, ali nezvanično smo se mi okupili u aprilu 2018. godine i tada počeli sa radom, tako da ima tome skoro dve godine. Da ne poveruje čovek kako vreme brzo prolazi.

5. Kako je nastao lik Ljiljane u predstavi „Da ti kažem“?
- Ljiljana je slučajno nastala. Po originalnom tekstu ona ne postoji. Par dana pred premijeru shvatila sam da mi nešto nedostaje u predstavi, nedostaje mi srećan kraj, to jest srećni krajevi. Ljiljana, gramofon, stan, to su neki najlepši momenti iz života glavnih aktera koje prosto svako treba da vidi. Ljiljana je Nikolin zaključak. Napravila sam je vrlo brzo, za jednu probu smo Vedran i ja osmislili scenu i prosto uživamo u njoj!

6. U kojim si sve projektima učestvovala van Teatra?
- Snimala sam kratkometražne i dugometražne filmove, statirala u serijama. Neki od projekata: „Mojkovačka bitka“, „Nebojša čelik šou“, „Pretpostavka nevinosti“ … U Pužiću igram dve predstave, igram predstavu „Prisutnost“ u Madlenijanumu, bavim se sinhronizavijom crtaća, i tako...

7. Kada ćemo te opet gledati na sceni kao glumicu?
- Nisam očekivala da ću ovako brzo zaigrati u Teatru, mislila sam da ću se neko vreme posvetiti samo režiji. A onda se desilo ono što se svakom od nas dešava u životu, a to je ili sve odjednom, ili ništa. Dobila sam tri uloge. Dečija predstava je skoro završena, i spremna da usrećuje decu avanturom i paketićima. Jedan od dva projekta izlazi u februaru, drugi malo kasnije te iste godine. Prezagrejana sam za rad. Radim sa divnim ljudima i jedva čekam da naša publika vidi kako uživamo u onome što volimo!

Koliko ti je teško da uskladiš sve obaveze i kako uspevaš?
Iskreno, ne znam kako sve uspevam. Idem na Filološki uglavnom pre podne, imam taman dovoljno vremena da organizujem i stignem na tri probe, odem kući, učim, spavam recimo pet i po, šest sati i sutra ponovo. Tako svaki dan, i nije teško. Ispunjen mi je svaki minut u danu.

Gluma pred kamerama ili pozorište?
Ne znam, ja mislim da je to najteže pitanje koje može da se postavi glumcu. Kada bih sada morala da biram izabrala bih pozorište, ali stvarno uživam u snimanju.

Koliko ti književnost pomaže u glumi i režiji?
Pa mnogo, načitanost svakako mnogo pomaže u svemu. Formira misao, ideje, mnogo se brže misli i stvara. Pored toga volela bih jednog dana da budem profesor i da ukombinujem oba svoja fakulteta u davanje šanse ljudima koji zaista vole i cene umetnost i kulturu.